ФЕНОМЕН УДБЕ: Ако Србија отвори архиве тајних служби, хоће ли Црна Гора коначно погледати у сопствену прошлост?

Најава представнице „Студентске листе“ да ће отварање тајних досијеа бити приоритет нове власти у Србији могла би имати одјек и у Црној Гори. Земљи у којој су политичари након промјене власти 2020. обећавали лустрацију и суочавање са насљеђем тајних служби, али је кључни дио тог обећања остао неиспуњен. Ако Србија отвори то питање на озбиљан и законит начин, Црна Гора ће тешко моћи да настави да се понаша као да се оно ње не тиче. Отварање досијеа било би провјера да ли је заиста дошло до промјене система.

Најава професорке Факултета за безбједност Светлане Станаревић, представнице „Студентске листе – Студенти побеђују“, да ће отварање тајних досијеа бити један од апсолутних приоритета нове власти у Србији, могла би имати значај који превазилази границе те државе. Не само због питања одговорности некадашњих служби безбједности, већ и због могућности да се поново отвори једна од најнеугоднијих тема постјугословенског политичког простора – однос нових власти према насљеђу старих обавјештајних структура.

Станаревић је упозорила да процес отварања досијеа не смије бити вођен политичком осветом, већ строгим законским процедурама. Управо тај дио њене поруке заслужује посебну пажњу. Јер отварање архива тајних служби није само питање објављивања старих докумената. То је питање односа државе према грађанину, права на истину, институционалне одговорности и прекидања континуитета политичког надзора.

Ако би Србија заиста покренула такав процес, Црна Гора би се нашла пред неугодним питањем: како је могуће да је земља која је 2020. године обећавала демократски дисконтинуитет и обрачун са насљеђем претходног система, шест година касније и даље далеко од свеобухватног отварања архива бивших безбједносних служби?

Обећање из 2020. и стварност шест година касније

Промјена власти 30. августа 2020. године отворила је простор за очекивања да ће Црна Гора, поред политичке смјене, спровести и дубље институционалне промјене. Међу најавама које су пратиле формирање нове власти налазио се и закон о лустрацији, као механизам суочавања са злоупотребама моћи и кршењима људских права у претходном систему.

Влада Здравка Кривокапића најављивала је доношење тог закона. Програмом приступања Европској унији из 2022. године било је предвиђено његово усвајање до краја те године. Међутим, закон није донесен, а тема је постепено нестала из политичких приоритета.

У међувремену, Црна Гора је направила ограничен корак у погледу историјске документације. Агенција за националну безбједност је у марту 2024. године донијела одлуку о укидању ознаке тајности са дијела документације ОЗНЕ и УДБЕ до 1948. године. Документација је, према одлуци, предата Државном архиву Црне Горе, док је за остале архиве бивших служби степен тајности промијењен са „строго тајно“ на „тајно“.

Другим ријечима, није дошло до свеобухватног отварања досијеа. Посебно је значајно што су у документима који се односе на касније периоде и даље остала ограничења приступа, укључујући досијее који се односе на такозване унутрашње непријатеље и унутрашњи екстремизам.

Грађанин има право да зна, али држава и даље одлучује шта може видјети

Колико је проблем приступа документацији и даље актуелан показују и подаци о поступању АНБ-а по захтјевима грађана. Према подацима које су објавиле „Вијести“, од 2020. до краја 2024. године само једном грађанину омогућен је увид у документацију која се односи на њега. Према подацима за 2025. годину, у 45 обрађених захтјева, у једном случају потврђено је да су мјере прикупљања података биле предузимане, док је у седам случајева Агенција одбила да пружи тражене информације позивајући се на законска ограничења.

То показује да у Црној Гори формално постоји право грађанина да затражи информацију о томе да ли је био предмет интересовања службе, али да приступ документацији није безусловно гарантован. И управо ту се отвара суштинско питање: ко контролише границе тајности када је ријеч о документацији која може открити незаконито праћење, политичке злоупотребе и кршење права грађана?

Шта би Србија могла да промијени у регионалној политичкој динамици?

Уколико би нова власт у Србији заиста приступила систематском отварању досијеа, то би могло створити додатни притисак на политичке елите у Црној Гори. Не нужно зато што би Србија постала примјер који би Црна Гора аутоматски слиједила, већ зато што би се поново актуелизовало питање због чега се у једној држави регионално важна тема институционално отвара, док се у другој годинама одлаже.

Посебну тежину томе даје и чињеница да је Парламентарни одбор за стабилизацију и придруживање Европске уније и Црне Горе у априлу 2026. године поново указао на важност обезбјеђивања пуног приступа архивама бивше УДБЕ и Контраобавјештајне службе ЈНА, укључујући архиве које се налазе у Подгорици. То значи да питање више није само унутрашња политичка тема, већ и дио ширег европског захтјева за транспарентношћу, владавином права и суочавањем са прошлошћу.

Ипак, евентуално отварање досијеа у Србији не би аутоматски значило откривање свих механизама и мрежа које су дјеловале на простору бивше Југославије. Архиве су расуте, документација је дијелом уништавана или преношена, а послије распада заједничке државе безбједносне структуре су се трансформисале. Али би такав процес могао подстаћи и црногорске институције да преиспитају шта посједују, шта је доступно и због чега је остатак документације и даље затворен.

Отварање досијеа није освета, већ провјера зрелости државе

Највећа опасност овог процеса била би његова политичка инструментализација. Досијеи тајних служби не смију постати средство за обрачун са политичким противницима, јавно етикетирање људи или конструисање нових подјела. Само постојање досијеа не доказује да је неко сарађивао са службом, нити да је починио незаконито дјело. Потребно је утврдити контекст, аутентичност документације и разликовати сараднике, жртве, службенике и особе које су биле предмет надзора.

Зато би Црна Гора, умјесто нових политичких декларација, морала да отвори стручну и институционалну расправу о моделу приступа архивама. То подразумијева независан надзор над процесом, јасне рокове за скидање ознаке тајности, заштиту личних података, право грађана на увид у сопствене досијее и доступност историјске грађе истраживачима и јавности.

На крају, најважније питање није да ли ће се у неком досијеу појавити име познатог политичара, функционера или јавне личности. Важно је да ли ће држава бити спремна да грађанима омогући увид у сопствену прошлост и да утврди да ли су њене институције деценијама биле стављене у службу политичке моћи.

Ако Србија отвори то питање на озбиљан и законит начин, Црна Гора ће тешко моћи да настави да се понаша као да се оно ње не тиче. Јер држава која тражи повјерење грађана и европску будућност не може бесконачно држати закључану прошлост својих безбједносних служби.

Промјена власти може бити политички догађај. Отварање досијеа било би провјера да ли је заиста дошло до промјене система.